U Njujorku je 1960. godine sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da REM faza ima značaja za mentalno stanje osobe, a ne-REM za biološku obnovu nervnog tkiva i drugih ćelija. Tada one oslobađaju nagomilane mlečne kiseline i druge štetne proizvode metabolizma.
Utvrđeno je da su ispitanici koji su bili buđeni u toku REM faza, pa im je ovaj deo spavanja danima uskraćivan, bili dezorijentisani, nekada i sa halucinacijama, a kada su napokon mogli da spavaju, dužina REM faza je bila veća, bile su češće, odnosno, kao da se njihov nervni sistem trudio da nadokanadi baš ono što mu je u eksperimentu bilo uskraćeno.
Kod buđenja ispitanika tokom ne-REM faza, ovo se nije desilo, oni osim umora i pospanosti nisu pokazivali mentalne poteškoće i nakon eksperimenta nisu nadokanađivali ne-REM faze.
U eksperimentima u kojima je ispitanicima spavanje bilo potpuno uskraćivano puna tri dana, pored umora, javile su se i mentalne smetnje a nakon upadanja u san, brzo su ulazili u REM fazu.
